Postoji jedna fudbalska lopta koja odskakuje između emocija i sećanja, između ljubavi i čarolije, između nade i straha, radosti i bola, napravljena da kruži između Italije i Srbije i obrnuto, spakovana u jenoj torbi.
Ne znam, u ovom trenutku, dok kristališem tu uspomenu, da li ću uopšte uspeti da napišem celovitu priču o njoj i protagonistima koji su vezani za nju, koji je nikada nisu šutnuli, tu loptu. I da li će se to dopasti lopti. Znam samo da je reč o priči koja će morati da bude ispričana, pre ili kasnije, da ne bi pala u zaborav sa hiljadama drugih, izgubljenih na rubovima sećanja. Ali, svakako, ta lopta postoji.
Marko je bio u operacionoj sali.
Bili smo zagrljeni, sa doktorkom Lokašuli u bolnici San Kamilo u Rimu. Jedan rezigniran, tužan, usamljenički i utešni zagrljaj, onaj koji se javlja kada mesto neizbežnog poraza počinje da preuzima nada koja počinje da se ostvaruje. Pronađen je donator kompatibilne koštane srži! Nada, međutim, postaje jalova podrugljivom i ciničnom igrom sudbine, upravo u trenutku u kome je stigla vest.
Marko je imao moždanu hemoragiju zbog iznenadnog pada broja trombocita. Previše oslabljen njegov organizam od tolikih transfuzija koje su pokušavali da mu smanje. Tog jutra telefonirala mi je Novka, sva izbezumljena. Marko se srušio na ulici, činilo se da je mrtav. U toj operacionoj sali pokušali su nemoguće, sada se bilo pred epilogom, ali niko nije imao hrabrosti da izgovori te reči... „Gotovo je!“
Ne, ne sme biti kraj, dakle napred sa traženjem više donatora krvi i krvnih pločica odgovarajuće krvne grupe, napred sa dežuranjem u bolnici, pored mame, bilo nas je puno, bili smo svi, uvek tu prisutni.
Odjednom, u tim dramatičnim i bolnim trenucima zazvonio je telefon. Bio je to Markov prijatelj, jedan veoma poznat srpski fudbaler, koji ga je posetio na njegov rođendan, u bolnici, obećavši mu da će mu poslati i fudbalsku loptu kao poklon. Marko je upoznao Dekija jednog sunčanog poslepodneva kada smo otišli da gledamo trening, a zatim u svlačionicu da snimimo zajedničke fotografije, dobijemo majice, da se smejemo, srećni. Ali sa Markom u operacionoj sali, izgleda upravo da je sve promašeno, kako drugačije reći: Ne, Deki, dosta je, ispao si iz igre!
Ali poklon je stigao u bolnicu San Kamilo, Deki nas je obaveštavao da je jedan njegov prijatelj tamo, ispred bolnice, sa zadatkom da preda taj poklon, sada tako apsurdan. Nije rekao ništa više. Odlazimo, Novka i ja, zagrljeni prema izlazu. Marko je bio u operacionoj sali i nije se zaista moglo učiniti ništa drugo osim iščekivati reči... „Gotovo je!“, reči koje niko nije imao hrabrosti da izgovori. Ali ni da nastavlja da čeka, razočarano. Novka se, tako, molila.
Glasno, ali se molila. Ne nekog boga, ili možda, i njega. Ona je molila Marka, dozivala ga iz svoga srca, pozivala ga da se bori, da se ne predaje. Bila je to litanija blaga i tiha, koja je razbijala tišinu drame, sveta litanija, mame koja nije mogla da prihvati da, posle toliko borbe, sve naprosto tako nestane.
Stižemo do ulaza u bolnicu. Napolju, Đuzepe, prijatelj Dekijev, daje nam poklon za Marka, fudbalsku loptu i šal.
U tom trenutku uzeh tu loptu u ruke i pogledah je. Vladala je neobična atmosfera kao da upravo u tom trenutku treba da počne jedna fudbalska utakmica, između života i smrti. Jedna fudbalska lopta, ta Lopta, poklon života, simbol radosti i igre, protiv jedne tragedije, te tragedije, koja samo što se nije realizovala-zavržila-stavila konačnu tačku. Vraćamo se na odeljenje sa Loptom u rukama. Od tog trenutka, kao čarolijom, Marku je svakim danom bilo sve bolje. Još uvek je u meni živo sećanje na ono jutro u kome mi je telefonirala Novka, kada se Marko tek povratio iz cerebralne kome... „Ale, kako si?“ – On je mene pitao kako sam...
„Dobro, Marko... sada sam zaista dobro!“
Ta Lopta je bila jedino za šta je doktorka dozvolila da bude na ormariću tokom operacije presađivanja koštane srži koja se desila dva meseca kasnije, 5. februara 2004. I uvek je tu morala biti, svaki put kada je Marko ponovo dolazio zbog kontrolnih lekarskih pregleda. Spakovana u torbi, ručnoj, jer se nikad ne zna, Lopta, ta Lopta... uvek je bila sa njim.
Marko je 20. septembra 2008. napunio osamnaest godina. Ali 5. februara svake godine slavi svoj drugi rođendan. Zajedno sa tom fudbalskom Loptom.
„Ne obazirući se na vreme koje samo što nije isteklo, obnovljene fizičke snage, šutirajući iz brzog kontranapada, srpski fudbaler je zadivljujućim udarcem lopte prevario golmana.“
Kao da je Markova sudbina koji se nalazio na golu života, bila da ga blokira. Zaista izvanderan go, ovaj put, Deki.
